Muški vikend
Serijal Sjećanja jedne mame – 10.
Svi smo u obitelji već imali gotovo godinu dana iskustva u suživotu s „našim“ šećerom, kada se tata konačno ohrabrio i poveo malog sina zajedno s bratićem na „muški vikend“ na otok Pašman. Njih troje muškaraca valjda će moći sami „prolumpati“ jedan vikend!
Koliko pripremaaaaaaa…
Ledene kocke za čuvanje inzulina po putu, slatke kocke za hipoglikemiju! Tekućina i sendviči za put, odvagani obrok za Marka za večeru, jedna iskaznica oko vrata za putovanje, druga iskaznica među stvarima, knjiga „Šećerna bolest u djece“ za svaki slučaj, telefonski broj doktora na Rebru, sav pribor još u rezervi… Nikada se ne zna što se može dogoditi. Napravili smo čak i jednu malu plastičnu posudicu u kojoj će uvijek biti jedan bombon kao privjesak oko vrata za slučaj malo dužeg plivanja, da ga ne bi zaskočila hipo.
Kakve li sve kombinacije i mogućnosti prolaze kroz glavu roditeljima. Knjiga bi se dala napisati o silnim strahovima na početku bolesti. I opet se dogodi nepredviđena situacija!
Marko je potrošio malo više energije na putu do Pašmana, bilo je malo više uzbuđenja, pa vožnja trajektom, a veliki dečki nisu baš dovoljno gledali koliko je Marko točno pojeo za večeru, nisu mu baš brojali zalogaje. Umoran je zaspao.
Negdje između dva i tri u noći, probudila ga je hipoglikemija, brzo je probudio tatu, tata je u strahu probudio bratića da mu da žlicu šećera, a bratć je u panici dohvatio kutiju i dali su djetetu vrhom punu malu žlicu, izmjerili šećer i kada su vidjeli 2.5 na ekranu aparatića, brzo su mu dali još jednu punu žličicu za svaki slučaj. Marko je sve progutao.
Onako bunovan, sav se stresao od užasa i rekao: „Uh što je to slano! Daj mi vode!“
Tek tada je nastala panika, kada su veliki muški shvatili da su malom muškom umjesto šećera dali dvije žličice vrhom pune soli! Užas, užas, što sada?!
A što drugo?! Nazvat će mamu.
Nisam te večeri dugo mogla zaspati od brige i nekakve brižne tuge što mi dijete nije na oku, bilo je to prvo odvajanje od kada je postao „moj mali slatkić“. Probudila sam se oko dva već po navici da provjerim šećer te konačno zaspala.
Skočila sam i jako se uplašila kada je u tri u noći zazvonio telefon i kada sam čula uznemireni glas! Prvo sam saslušala tijek događaja, onda sam željela Marka čuti na telefon, rekao je da mu je lijepo i da nema više hipo, samo mu je jako slano u ustima. Dogovorili smo se da uzme malo keksa i čašu mlijeka pa neka mi malo priča kako je putovao… Pa što je novo na moru, je l’ vidio galeba, koga je još sreo… Sada još neka popije veliku čašu vode, ode piškiti i dalje spavati… Ujutro se čujemo opet „veliki moj sine“, pusa, pusa.
Naravno da nisam znala što će se zbivati u tijelu s toliko soli, naravno da mi se srce steglo od brige, naravno da mi je ovih 400 kilometara razdaljine izgledalo kao da je preko oceana. Naravno da sam odmah pretražila sve što ima u knjigama o soli u tijelu i nisam pronašla ništa! Naravno da smo se tata i ja čuli i u 5 sati da čujem što se zbiva s Markom i šećerom i spava li mirno, i u 6 da mu proba dati još čašu vode. Naravno da sam odmah u 7 zvala Rebro.
Na sreću, dežurna je bila Markova divna doktorica Jasenka Ille i sve sam joj ispričala. Naravno da je rekla da to baš nije dobro što je progutao toliko soli, ali neka samo pije što više tekućine i da se čujemo još jednom poslijepodne.
I naravno da je bratić odmah idući dan stavio sol u posudu druge boje, da se razlikuje od one sa šećerom kako se ovakva noć ne bi nikada više ponovila!
Sve je dobro što dobro završi!
Mislim, završio je samo „muški vikend na Pašmanu“, šećer je ostao i dalje… i dalje… i dalje…
Ostale tekstove iz serijala možete pronaći ovdje
Dugogodišnja tajnica Zagrebačkog dijabetičkog društva.
Mama “odraslog” djeteta s dijabetesom.
Osoba koja najbolje razumije funkcioniranje neprofitnih udruga.
Dobri duh ZDD-a koji u svakome vidi ono najbolje.
