Forxiga – mogu li tablete pomoći boljoj regulaciji tip 1 dijabetesa?

Uvod
Na Facebooku je moguće naići na brojna spontana svjedočanstva osoba s dijabetesom tip 1, čak i roditelja djece – kako se sa Forxigom u kombinaciji s inzulinom može bolje regulirati tip 1 dijabetes. Budući da su skoro sva iskustva sa srpskog govornog područja, zamolili smo vrlo cijenjenog srpskog dijabetologa prim. dr. Miodraga Đorđevića za priču o Forxigi, ali i sličnim ljekovima. Zanimljivost je da Forxiga niti u Hrvatskoj niti u Srbiji nije dostupna preko osiguranja za tip 1 dijabetičare, ali je na stranicama Hrvatske agencije za lijekove dostupan Vodič za bolesnike s tip 1 dijabetesom (Op. Urednika).

Priča o Forxigi (srpski Farxiga)
Godinama je glikozurija (pojava šećera u mokraći) smatrana lošim znakom za regulaciju i prognozu dijabetesa, ali se vremena menjaju moramo se navikavati da to nije više tako jednostavno. Početkom 21. veka kristalisala se ideja da bi se farmakološkom intervencijom na nivou bubrega moglo uticati na poboljšanje glikoregulacije i to je dovelo do pojave grupe lekova koje zovemo jednim imenom SGLT2 inhibitori1. Osim Forxige, na tržištu su popularni još Jardiance i Invocana.

Konkurenti Forxigi, Invokana i Jardiance
Konkurenti Forxigi: Invokana i Jardiance

Bubrezi svoju funkciju pročišćavanja krvi od nepotrebnih stvari vrše pomoću dva procesa, filtracije kroz glomerule (dobija se oko 100 l primarne mokraće) i resorpcijom vode i korisnih materija u tubulima.

Kod osoba koje nemaju dijabetes, ta primarna mokraća ima i nešto glukoze ali se ona vrlo efikasno resorbuje i u definitivnoj mokraći gotovo nikada nema glukoze. Osobe sa dijabetesom koji nije dobro regulisan, filtriraju više glukoze nego što se u tubulima može resorbovati pa se javlja fenomen koji zovemo glikozurija i do skora se smatrao merom loše glikoregulacije. Međutim, ispostavilo se da nije sve tako jednostavno. Resorpcija veće količine glukoze, dovodi do izlučivanja više natrijuma koji u tubulima (senzor za to zove se maclula densa) daje signal da u krvi postoji višak natrijuma i što dovodi do dalje povećanja filtracije. Ovo je mehanizam koji, po svoj prilici, dovodi posle više godina do albuminurije i sve većeg oštećenja funkcije bubrega. Dodavanjem u terapiju SGLT2 inhibitora ova razmena glukoze i natrijuma zaustavlja se, glomerulska filracija se smanjuje kao i rizik od komplikacija dijabetesa na bubrezima, a u mokraći se pojavljuje glikozurija kao rezultat.

SGLT 2 inhibitori jedina su grupa lekova u terapiji dijabetesa koja deluje nezavisno od insulina i ovi lekovi prvo su korišćeni kod tipa 2 dijabetesa. Više studija pokazalo je blagotvoran efekat, kako na glikoregulaciju (do 1% snižavanja HbA1c), tako i na upsporavanje toka postojećih komplikacija na bubrezima ali i poboljšavanja kardiovaskularnih ishoda.


Ovu grupu lekova treba koristiti u ranim fazama tipa 2 dijabetesa ili kod blage disregulacije onih koji se već leče. Već je spomenuto da se može očekivati snižavanje HbA1c do 1% i nema nikakvog smisla davati ih pacijentima koji imaju jako povišen HbA1c jer to neće pomoći dobroj regulaciji. Kod njih postoji mogućnost da se pojavi nova komplikacija, normoglikemijska ketoacidoza koja je isto opasna kao i ona uobičajena i na sličan se način leči. Kod dobro odabranih pacijenata, obično uz metformin, dobra regulacija održava se godinama i ovo je grupa lekova koja sprečava značajne skokove glikemije posle obroka.

Ideja da neki lek, a da to nije insulin, može da ”pegla profil glikemije posle obroka” doveo je do toga da su ove lekove počele da samostalno, bez saveta doktora, koriste mnoge osobe sa tipom 1 dijabetesa. Farmaceutska industrija odmah je reagovala i započete su klničke studije koje su takođe pokazale da ovi lekovi, ako se razumno i obazrivo koriste, mogu biti dobra dodatna terapija kod tipa 1 dijabetesa. Vrlo je važno znati da su ovi lekovi dodatak da se poboljša već dobra glikoregulacija i da se njima mogu izbeći neke manje korektivne doze insulina, ali da nikako neće dovesti do poboljšanja glikoregulacije kod loše regulisanih pacijenta. Pojednostavljeno govoreći, osobe sa tipom 1 dijabetesa koje imaju HbA1c, recimo 7.5% mogu očekivati da dodavanjemo ovih lekova smanje vredost ovog parametra, a osobe koje imaju HbA1c veći od 8% u većoj su opasnosti da dobiju normogliemijsku ketoacidozu nego da postignu bolju glikoregulaciju.

I na kraju, glikozurija, ako se higijena zanemari, može u nekim slučajevima dovesti do gljivičnih infekcija genitalija i na to treba paziti. Komplikacija je retka i prolazi čim se ovi lekovi isključe.