Ironman u bitci protiv dijabetesa

Rođen sam kao zdravo dete i bio sam zdrav od kada pamtim. Bavio sam se sportom od svoje 6 godine (plivanje, gimnastika, atletika). Završio sam fakultet sa 23 godine i tada počinje katastrofa.

2000. godine sam dobio poslovnu ponudu u inostranstvu i preselio se u Kuvajt. Tamo sam otkrio stil života koji nisam poznavao. Postajao sam sve deblji i deblji. 2003. godine sam počeo da se osećam veoma umorno i da osećam bolove po celom telu. Takođe mi se iznenada pogoršao vid i od jasnog vida sam došao do dioptrije od -1 na desnom oku i -1,5 na levom.

Prijatelji su mi govorili da idem da proverim šećer, ali nisam ih slušao, dok jednog dana 2004. godine nisam „eksplodirao“. Završio sam u bolnici s krvnim pritiskom 200/120. Nalaz krvi je pokazao HbA1C 7%. Lekar mi je rekao da treba da povedem računa o ishrani i da vežbam. I to je sve što mi je rekao. 2006. godine sam počeo da pijem lekove za snižavanje krvnog pritiska.

Godine 2007. sam odlučio da nešto preduzmem i počeo sam redovno da trčim. Bio sam istrajan i uspešan u tome oko 4 meseca. Počeo sam da skidam kilograme. 2008. godine sam počeo da osećam veliku toplotu u telu. Otišao sam u bolnicu i šećer u krvi mi je bio 31 mmol/l. Tada su mi rekli da imam dijabetes tip 2.

Lekar mi je samo prepisao terapiju – Glucophage i Amzril, onda je uveo Diamicron i dodao statine za snižavanje holesterola u krvi. Analiza krvi je pokazala da imam veoma lošu funkciju jetre i bubrega. Dobio sam terapiju lekovima, ali mi niko nije rekao šta treba i šta ne treba da jedem.

Godinu dana kasnije, stanje mi se pogoršalo i počeo sam brzo da gubim kilograme. Mislio sam da je sa mnom sve u redu i bio sam sretan što sam mršaviji, ali mi je supruga stalno govorila da izgledam bolesno.

Godine 2012. sam opet počeo da osećam toplotu u telu. Supruga me je odvela u bolnicu i tamo su mi izmerili glikemiju od 30mmol/l. Skoro ništa u mom telu nije radilo kako treba. Lekar me je proglasio za tip 1 dijabetičara i dao mi insulin. U narednom periodu mi se stanje pogoršalo i nisam mogao da pomeram levu ruku. Ispostavilo se da patim od smrznutog ramena, koje je bilo izazvano dijabetesom.

U novembru 2015. godine opet sam osetio toplotu u telu, ali ovaj put je bilo mnogo gore nego pre. Osetio sam bol u čitavom telu i mislio sam da je kraj. HbA1C mi je bio 11%. Hvala Bogu preživeo sam i stanje se malo stabilizovalo. Tada sam rešio da promenim svoju situaciju. Promenio sam mnogo doktora pokušavajući da pronađem neko rešenje, ali ni jedan od njih mi nije dao ni jednu novu informaciju, svi su imali istu priču i iste informacije, copy-paste.

Tako sam po prvi put u životu odlučio da pomoć potražim na internetu. Do tada sam smatrao da internet služi za istraživanje a ne da pronađem medicinske informacije. Po prvi put sam internet pretraživao na svom maternjem jeziku, arapskom i pronašao sam facebook stranicu pod naslovom „Ono što ne znate o dijabetesu“ . Pronašao sam i web stranicu, a zatim Youtube kanal, sve od iste osobe, egipatskog inženjera (mog zemljaka,) Ahmed Afifi. On je imao skoro isto iskustvo kao i ja, sve dok jednog dana u avionu nije upoznao čoveka kome je amputirana noga zbog dijabetesa, koji  mu je poklonio knjigu „Diabetes solution“ od Dr Richarda K. Bernsteina. U knjizi koju mu je poklonio je napisao posvetu: „ Od jednog koji je izgubio nogu, jednom koji je još uvek ima. Molim te, sačuvaj je!“. Preslušao sam Afifijeve video snimke, pročitao njegove objave i ispostavilo se da je napisao i knjigu koja je bazirana na knjigama Dr. Richarda K. Bernsteina, Garyja Scheinera, Williama Davisa, Davida Perlmuttera i još nekih drugih. Sve što je napisao bazirao je na osnovu znanja i istraživanja opisanih u njihovim knjigama. Zbog toga sam odlučio da kupim te knjige i pročitam ih. U svim tim knjigama, poruka za dijabetičare bila je ista – izbacite iz ishrane ugljene hidrate, jedite proteine i masti i biće vam bolje.

Tako sam u januaru 2016. godine odlučio da izbacim UH. Nema više hleba, riže, voća, kukuruza. Nema više industrijske hrane, a izbacio sam i veštačke konzervanse. Mi kao porodica ćemo početi da jedemo povrće sa malo ugljenih hidrata i proteine. Low carb ishrana.

U početku je moja supruga bila protiv toga. Govorila je da ne možemo tako da se hranimo i da ne smemo decu tako da hranimo. Zbog toga sam rekao, u redu, hajde da prvo ja eksperimentišem, pa da vidimo kako ide. Kako sam čitao knjigu Dr.Bernsteina, Diabetes solution, naučio sam da treba da promenim vrstu insulina koju sam do tada koristio i da pažljivo odredim doze. Uz malo pokušaja i greški odredio sam odnos i faktore za moje telo.

Sredinom februara sam počeo da osećam povećanu glad. Jedan od mogućih razloga bi mogao biti gluten. Tragovi glutena ostaju u mozgu, što izaziva potražnju za još glutena i mogućnost pojave Alzhajmerove bolesti u budućnosti. Insistirao sam da istrajem, a moja supruga je kuvala i „normalnu“ hranu i  „lowcarb“ hranu (sa malo ugljenih hidrata).

Pošto je videla koliko se moje zdravstveno stanje poboljšalo, u junu mi se pridružila. Moja leva ruka je počela opet da se pokreće. Supruga je prestala da koristi lekove za debelo crevo, koje je morala da pije poslednjih 7 godina.  Uključili smo i naše dve kćerke. Naša starija ćerka koja ima 6 godina je imala velike predispozicije da postane gojazna. Kada je prešla na lowcarb ishranu, počela je da ima normalnu težinu. Naša mlađa kćerka koja ima 4 godine još uvek nije progovorila. Možete da zamislite kakvu brigu je to u nama izazivalo. Kada smo joj izbacili ugljene hidrate iz ishrane, ona je progovorila. Jednostavno je počela da govori.

U septembru iste godine sam vadio krv i HbA1C je bio 4,4%. Test sam ponovio i u decembru i opet je bio 4,4%. Potpuno se popravila i vratila u normalu  funkcija jetre i bubrega, te holesterol. Svi krvni nalazi su bili odlični. Smršao sam 23 kg.

Ovrijednosti GUK-a je potrebno podijeliti s 18

U januaru 2017. godine, opet sam počeo da trčim. Saznao sam da će se u aprilu te godine održati ultra- maraton, od 230 km (od severa do juga Kuvajta). Prijavio sam se i počeo da treniram. Ali činilo se da mom telu ipak treba više vremena da se izleči. Sve te godine jedenja testenina, pica, hleba i riže, uništile su više od smrznutog ramena i bubrega, stradala su mi i kolena. Pao sam tokom treninga. Koleno nije htelo da se pomera, nisam mogao da ga savijam. Opet sam na internetu pronašao grupu doktora koji su specijalizirali bavljenje sportom i low carb način ishrane. Pročitao sam njihove članke, odgledao video snimke i počeo da lečim svoje koleno. Počeo sam da nosim stabilizator za koleno kao potporu i vratio se treninzima.

Tokom treninga najviše sam se fokusirao na održavanje glikemija u normalnim granicama, na tome koju hranu treba da jedem, kako i kada. Dok su organizatori ultra-maratona promovisali bogato ugljenohidratnu ishranu, ja sam sledio Dr. Erica Westmana, Dr. Stephena Phinneyja i ostale koji su promovisali proteine kao bolji izbor. Fokus mojih treninga je bio šta se dešava sa mojim telom prepodne, posle podne i uveče i kako da koristim insulin ujutru, kako uveče, šta da jedem uveče, a šta ujutru, i šta bi bila najbolja hrana tokom ultra- maratona, jer se kampovalo u pustinji i kako da korigujem hipoglikemije. Učio sam sve o faktorima koji utiču na moje telo.

Pošto se 40% proteina metaboliše u glukozu (što se može regulisati dugodelujućim insulinom ako ste senzitivni na insulin ili bolusima 25 minuta posle obroka ako imate insulinsku rezistenciju), ovaj način ishrane me je održavao tokom 10 km trčanja. Ako sam vežbao ujutru, davao sam bolus pre početka treninga, ali to nisam morao da radim ako je trening bio uveče. Ako sam trčao ujutru morao sam da dajem bolus iz dva razloga: zbog fenomena zore i visokog unosa proteina prethodnog dana. Ako mi glikemija dostigne 6 mmol/l, trpeo bih jake glavobolje, umarao sam se i postajao iscrpljen, pa sam morao da održavam glikemije između 3 i maksimalno 6 mmol/l.

Trebalo mi je 3 meseca dok nisam shvatio matematiku mog tela, kako moje telo funkcioniše, šta i kada  mu je potrebno. Niko ne treba ovo automatski da primenjuje, sve dok pokušajima i greškama na malim distancama ne ispita kako njegovo telo funkcioniše i šta je za njegovo telo najbolje.

Sada je bilo pitanje, šta će se dogoditi posle 10 km. Ja u slučaju slabosti ili niske glikemije koristim datulje (urme), jer su one male veličine i mogu da ih nosim u opremi za trčanje. Za mene jedna datulja može čuda da učini. Pošto meni jedna datulja podiže glikemiju za 1 mmol/l, na 10 km mogu da pojedem 2 datulje, a na 15 km mogu da uzmem 2-3 i to mi održava glikemiju u rasponu od 3-6mmol.

JA SAM TIP 1 DIJABETIČAR KOJI JE PRETRČAO ULTRA-MARATON od 230 km S GLIKEMIJAMA U RASPONU od 4 do 6 mmol/l. Minimalna hipoglikemija mi je bila 3 mmol/l. Iskustvo trčanja ultra-maratona je bilo neverovatno. Naučio sam mnogo o tome kako moje telo funkcioniše, kako da ga kontrolišem tokom aktivnosti i tokom čitavog dana.

Nakon što sam u aprilu završio ovaj događaj, osetio sam da mi to nije dovoljno. Sada mogu da uradim više. Pogledao sam po internetu i prvi put čuo da postoji trka IRONMAN. To je triatlonska kategorija, 4 puta olimpijska kategorija. Postoji i polu Ironman, dupla olimpijska kategorija. Počeo sam da vežbam za to. Sada sam tip 1 dijabetičar i triatlonac.

Ovrijednosti GUK-a je potrebno podijeliti s 18

U oktobru 2017. godine završio sam svoj prvi Aquathlon, kao test, a dve nedelje kasnije i Flying Start Triathlon Season 10. Preplivao sam 1500 m, vozio bicikl 40 km i trčao 10 km. Uspeo sam!

Sada se pripremam za sledeći polu Ironman, ali je moguće da ću učestvovati u jedan ili dva triatlona Olimpijske kategorije, samo da bih stekao više samopouzdanja pre nego što se okušam u polu Ironmenu.

Malim ali sigurnim koracima idem napred.

NIJE LAKO, ALI JE MOGUĆE!
Ukoliko netko želi pratiti njegove daljnje uspjehe, ovdje je link na njegov Facebook profil

Prevela s engleskog i prilagodila:

Inžinjer agronomije po obrazovanju
Krojačica po interesima
Tip1 dijabetičar i strastveni ljubitelj “low carb” prehrane.